Sa tobom

sabirem reči

i dane;

oduzimam im želje

i delim na laži

i istine,

i prosto ih neprestano

umnožavam kajanjem.

Ništa ti još ne znaš.

Tvoje oči tek probuđene me

gledaju radoznalo i osmeh

ti preplavlja lice. Dižeš tvoje

ručice ka meni, a ja te dižem iz

krevetića veselog; presrećnog,

u moje naručje.

Misli se pevaju u njegovoj glavi

(u kojoj se inače boli i davi)

ni dan nemože da poruši noć

kad jutro dođe u ispomoć.

Telefon je ubrzo isključen -

ko god da zove nije ni fer;

u ovoj sobi sve se može

ceo univerzum iskače iz kože.

Ruke mu se tresu a

vilica krivi, celo veče sanja

dok zenice širi; ovakvo mesto ne postoji nigde

pa ko bi ikada hteo da ide igde?

Napolju ljudi već nekuda žure

a kada izađe, u njega zure.

Oni su naspavani, spremni i siti

ma ko bi kao oni i hteo biti?

Najlepša bajka prošla je…

al’ kraj još može da opstane

tužan je kraj jer se završava

a posle kraja ostaje… strava.

Dan i sunce i ljudi što žure,

vode mu treba, čitavo bure;

ruke se tresu a vilica krivi

sve mu se sada na svetu sivi.

Ništa nije k’o  što treba da bude!

Kao sto Bogova da mu sad sude;

snovi su šuplji a misli prazne

gde li su pobegle ideje razne?

Jedino dobro što može doći

je nadanje još jednoj takvoj noći:

možda već danas, sa malo sreće

nastavak priče pobeći neće!

Sreća me dobacuje tuzi

a ova me vraća –

ne bi li joj se još srećnija

vratila.

Prvi put do sada,

ljubav otvara vrata

hodnicima koji vode

u sutrašnje dane…

Sobe, male i ogromne,

pale se svetla, krasi

se kuća, polako, neizvesno;

ne znam još kakve zavese

za trpezariju, ali imam

vaznu kao stvorenu

za naš sto.

Kilavo nam ide sve ovo.

Ti bi ovako

Ja onako,

A sve bi moglo da bude

Tako lako –

Da možemo zajedno

Samo slatko…

Ali to svakako

ne može svako.

Često me duša trpi iscrpljenu danom,

progutanu u sopstvenoj noći…

budi se umorna sebe, zbunjena

samnom…

Ja;  ja sam isfurana, tvrdoglava,

nezahvalna svrha same sebe:

izgubljena u pronalaženju svojih želja,

u pronalaženju i gubljenju ljudi

koji ne mogu da me prate.

Ipak… ona uvek tiho miruje; ne popušta,

i beskrajno čeka da se prisetim, podsetim setim –

da sve jednostavno jeste.

U meni hiljade pogrešnih

reči traže  izlaz

da ti pokažu ono

pogrešno u meni…

što bi ti naravno

pogrešno shvatio.

Bol se u meni muči,

vrišti dok ćutim

a ja ćutim,

jer ono vrišti.

Čekam onaj tvoj pogled

čekam tvoja ruka

da se ispruži i

privuče me tebi.

Ali, i to bi bilo pogrešno.

Buntovniče, snove

gaziš kritikama.

Stope svoje pratiš,

pretiš – istinom da

nekog strefiš.  Kao

kaznu da primeniš

tvoje misli i

iskustvo, buntovniče

večni čezneš da

prekrstiš neko čudo –

i dokažeš nešto

bludno!  …Samo

kad bi znao – šta je,

ne bi bunta više

bilo.  Šta bi onda

buntovniče: posle

bunta bilo milo?

Upadam u tebe – tvoje ideje i ideale

prepoznajem sebe u tvojoj mašti,

širim krila i razlećem se nadama, poneta

neočekivanim osećajem našeg zbližavanja.

Odjednom, neki crv probija moje srce kao jabuku;

dok slutim novu pozadinu tvojih reči –

u mom stomaku se nešto batrga,

izvlači i povlači iz rasplamsalih osmeha,

i vraćam se kući kasno te noći – opet sama i pametna.